Ниш – Чим се кр­о­чи у згра­ду Ко­ман­де Коп­не­не вој­ске Ср­би­је, ко­ја је на углу ули­ца Ни­ко­ле Па­ши­ћа и Кне­ги­ње Љу­би­це у цен­тру Ни­ша и на истом ме­сту већ де­це­ни­ја­ма, чо­ве­ка об­у­зму по­се­бан осе­ћај, ве­ли­ко из­не­на­ђе­ње, али и се­та и ту­га. Из­не­на­ђе­ње је што је на јед­ном ме­сту, од при­зе­мља че­тво­ро­спрат­ног објек­та до са­мог вр­ха, је­дин­стве­на спо­мен-со­ба ка­кве ве­ро­ват­но ниг­де у та­квом об­ли­ку не­ма, с из­у­зет­ним до­ку­мен­ти­ма и пи­са­ном и сли­ка­ном ве­ков­ном исто­ри­јом од не­ко­ли­ко ве­ко­ва.

Ту су и се­та и ту­га јер се на сва­ком ко­ра­ку по­се­ти­лац, чак и ако не же­ли, мо­ра вра­ти­ти у бур­ну и ве­о­ма че­сто и тра­гич­ну пр­о­шлост овог на­ро­да на ју­гу и ју­го­и­сто­ку Ср­би­је. Том по­себ­ном осе­ћа­ју на са­мом ула­зу по­себ­но до­при­но­се зву­ци ти­хе му­зи­ке ко­ји се чу­ју – сва­ки ко­рак пра­те „Марш на Дри­ну” или „Пук­ни зо­ро”.

Го­сти смо ге­не­рал-пот­пу­ков­ни­ка Ми­ло­са­ва Си­мо­ви­ћа, ко­ман­дан­та Коп­не­не вој­ске Вој­ске Ср­би­је и јед­ног од ње­го­вих са­рад­ни­ка ка­пе­та­на Ми­ла­на Гу­ја­ни­це. Кре­ће­мо из при­зе­мља и по­сле два и по са­та сти­же­мо до по­след­њег ход­ни­ка на че­твр­том спра­ту.