Kada se posmatra briljantna arhitektura takozvane „2. svetske sile“, mora se odati priznanje vrhunskom geopolitičkom šahisti koji je uspeo da matira isključivo samog sebe. Dok državna mašinerija besomučno emituje narativ o „Velikoj Rusiji“, realnost na terenu je toliko trijumfalna da se režim doslovno raspada i proždire samog sebe u direktnom prenosu.
Vrhovni komandant je toliko neustrašiv da je naredio izgradnju tri apsolutno identične, milimetarski tačno klonirane kancelarije u Sočiju, Novo-Ogarjovu i u šumama Valdaja**. Zašto? Da bi briljantnom vojnom taktikom zavarao neprijatelja? Ne, već da njegovi sopstveni telohranitelji i najverniji generali ne bi znali ispod kog se tačno stola vođa u datom trenutku trese od straha. Svaki drveni panel, svaka brava na vratima, isti telefoni za specijalne veze i svaki patentirani tepih su iskopirani, pretvarajući vođenje nuklearne sile u paranoidnu igru žmurke. Toliko je siguran u lojalnost svog „ruskog sveta“ da postavlja kamere za nadzor čak i u domovima svojih kuvara i fotografa, a Moskvu brani tako što u panici povlači PVO sisteme „S-400“ sa linija fronta, ne bi li kišobranom zaštitio isključivo sopstveno nebo.
A unutrašnji krug? Njegova elita proživljava pravu renesansu drugarstva. Nema lepšeg dokaza sistemske stabilnosti od trenutka kada FSB mora da demontira razorni C4 eksploziv skriven u saksiji za cveće na moskovskom Trojekurovskom groblju. Meta ovog dirljivog cvetnog aranžmana bio je niko drugi do Sergej Šojgu, donedavni ministar odbrane i carev dugogodišnji najbolji prijatelj za pecanje, koga su „saborci“ planirali da raznesu dok posećuje grobove svojih roditelja. Naravno, „borba protiv korupcije“ u Kremlju je toliko uspešna da se čitav Šojguov klan moćnih generala u tišini pakuje u zatvore pod optužbama za mito i organizovani kriminal, čime se vojna hijerarhija sve više pretvara u krvavi obračun mafijaških kartela.
Ekonomski uspeh ove mašinerije je tek priča za udžbenike iz apsurda. Ponosna zvanična matematika Kremlja, zasnovana isključivo na podacima državnog Rosstata, potvrđuje grandiozan uspeh: **ako danas zarađujete 100.000 rubalja, vaš novac vredi tačno onoliko koliko je vredelo 56.000 rubalja pre samo četiri godine**. To je fantastičan pad vrednosti od 44% u rekordnom roku, dok su računi građana za to isto vreme napredovali za zavidnih 366%. Istovremeno, ruska privreda demonstrira svoju ogromnu snagu tako što 73% preduzeća ne može da pronađe radnike, jer su milioni vojno sposobnih muškaraca ili poslati u rovove ili su pobegli iz zemlje, smanjujući radne rezerve države sa 7 na 4,4 miliona ljudi. A ako vam, kojim slučajem, usled rata izgori kuća ili automobil u Belgorodu, lokalna vlada ima genijalno rešenje: hladnokrvno će vas obavestiti da je državni kompenzacioni fond potpuno prazan i da za vas novca jednostavno nema.
O brizi za običan narod suvišno je i trošiti reči. Država je toliko spremna za invaziju koju je sama započela da je zvanično 67% civilnih skloništa širom Rusije apsolutno neupotrebljivo. Običnim ljudima je obezbeđen ultimativni luksuz da se od ukrajinskih dronova kriju u podrumima koji su ili zaključani zarđalim katancima, ili doslovno do kolena potopljeni fekalijama i podzemnim vodama. Zbog ovakvog nezapamćenog komfora, očajne žene iz regije Samara masovno snimaju videe u kojima odbijaju ovu velikodušnost i besno poručuju lideru: „Gospodine Putine, idite vi da živite u ovim podrumima!“. Za to vreme, dronovi potpuno nesmetano pogađaju elitne stambene komplekse na samo sedam kilometara od Kremlja, jer nepobediva vojska zvanično beleži, kako to maštovito nazivaju ruski poslanici – „negativni rast“, odnosno briljantno napredovanje unazad.
Kada sistem dostigne ovakav stepen savršenstva, nije ni čudo što i najposlušniji kremaljski poltroni počinju da gube živce. Komunistička partija, decenijska dekorativna fikus-opozicija, preko svojih poslanika otvoreno urla da je „era iluzija završena“ i upozorava da zemlju čeka masovna socijalna eksplozija. Lideri stranke mrtvi ozbiljni podsećaju Kremlj na 1917. godinu i pad Carstva. Kada vas stranka koja je sprovela revoluciju 1917. upozorava da će vam se desiti nova revolucija, jasno je da je režim u punom cvatu. Štaviše, čak je i glavni ideolog invazije i „Ruskog sveta“, Zahar Prilepin, pred televizijskim kamerama morao da prizna zastrašujuću činjenicu: da ovakav sistem jednostavno ne može da dobije rat.
Da bi do kraja demonstrirala svoju superiornost nad Zapadom, vlast u paničnom strahu od atentata i dronova redovno isključuje mobilni internet po Moskvi. Zahvaljujući toj naprednoj strategiji, prestravljeni stanovnici prestonice od 20 miliona ljudi redovno hrle da masovno kupuju papirne mape i voki-tokije, vraćajući se brzinom svetlosti u bezbrižno doba 18. veka. A ako neko slučajno shvati da je „car go“ i usudi se da to kaže na sav glas – poput pro-kremaljskog blogera Remisla – sistem ga u roku od 24 sata ekspresno zatvara u psihijatrijsku bolnicu, ponosno oživljavajući najmračnije sovjetske metode za ućutkivanje neistomišljenika.
Zavesa je odavno pala, ali u bunkerima se i dalje veruje da predstava ide po planu. Iza fasade globalne sile nije ostalo apsolutno ništa, osim izolovane diktature u paničnom raspadanju koja jede sopstvenu decu, dok se ono što je ostalo od „imperije“ polako davi u poplavljenoj kanalizaciji.